1. oktobar 1989.
svuda mrak, ali ima nekog osim mene
postoji nacin da utvrdim
ko se jos krije to u majcinoj utrobi
Moj brat blizanac, istog dana zacet
ali majka prioda je izabrala jaceg
najjaci opstaju, guraju do pobede
mor'o sam da ga pojedem
On od tada zivi u meni
on siri nemir
ja sam prilicno nevin
za sve, branio sam se
Al' nema dokaza ni opravdanja
za takve postupke
dok porota ne prihvati fenomen
dvostruke licnosti, ali ne, ne, ne
Moj gospodar i lutkar, podstanar iznutra
kockar koji muti do poslednjeg minuta
ustaje u sumrak i ostaje do jutra
ostavlja mi rusvaj kad osvane sutra
On za trenutak
postane brutalan
osoba mutant, monstrum i utvara
pric'o sa psihologom, sve zapisiv'o olovkom al' nista nije pomoglo, on je i dalje tu
Evo me stizem, tvoj fiktivni brat
obrcem dobro u zlo, pretvaram javu u san
aha, seoba desice se kad tad
deoba celija, a do tada
bicemo jin i jang, Dr. Dzekil i Mr. Hajd
1.oktobar 1989.
nasa draga majka ne zna kakav nosi teret
protiv tebe da se borim, ne bojim se
al' sam agorafobican, plasi me samo spoljni svet
Zelim da zauvek u nekom parazitiram
prikrivam od ljudi koji misle da sam fiktivan
da se rodim mesto njega ne bi imalo poente
pustio sam da me pojede
O, od tada zivim u njemu
spavam prvu, drugu smenu, pa nocu stupam na scenu
da su znali sta se dogadja, da porodjaj oslobadja
polu-djavola bio bi pobacaj, ali ne
Oni vole svog jedinca, ljubimca i mezimca
ne znajuci da se u njemu krije ubica bez lica
samo crne roznjace
kao Rorsahove mrlje, zivo mrtvorodjence
Zreo za ludnicu, lucidan sam
trbohozborac sto bunca kroz san
samoubica, um suicidan
nocu mesecari ulicama
Podvojena licnost, Edvard Norton iz Primal Fear-a
i dalje traje, al' nema mnogo do kraja filma
ne bi nas vise zadrzavao zive
uzecu zilet, prerezacu nam zile
Tacno u ponoc sam stajao na vratima
otvorio je covek, duga brada, crna mantija
krv je sikljala niz grkljan
uzviknuo je - Gospodine, ovo je crkva
Klececi sam zagrlio oltar
pod oslikanom kupolom otvorio se portal
bljesak munje duz kapitela stubova
drzim se za stomak, sa stegnutim zubima
Muka mi je, muti mi se vid, vrti mi se u glavi
plafon crkve u beskrajnoj spirali
prividjaju mi se stvari, povracam
al' k'o da onog djavola oslobadjam
Jer bolje mi je, bacam pogled na pod
i vidim fetus sa mojim likom (to je on)
to je on, nakon tolikih ubistava
u slowmotionu portal ga usisava
cuje se hor andjela, pevaju cudnu pesmu
Bogorodica place krv, stubovi se tresu
naslonjen na fresku, al' ruka mi propada
u cetvrtu dimenziju, gubim tlo pod nogama
i dalje ne znam da l' je to bila stvarnost ili san
al' jedno znam, svako od nas
je pomalo Dr. Dzekil, pomalo Mr. Hajd