Hladnoca, mrak, drhtaj, strah
sapet, nag, krhak, sam
dok, na patosu - blato svud
kasljem mulj, a mastom zvuk
Tutnji i seca na grub udarac tup
vec narednog casa, evo, budim se tu, tu
gde je to tu, gde sam sad
besan sam, a svestan da nemam trag
kud van iz bezdana
Pokrenuh um, a kosti
cini se, sve su tu i bole
prisilna igra, tisina
kida mislima krila, dok tonem
Sekundi, vecnost, grc, noge
pokusaj, zmarci, nista, i opet
malo bolje, ali ne, ne mogu jos
ne, ne dovoljno
Klecanje, mucni napor, zamor, znoj
zamalo, jos malo, izdrzi, napokon
cini mi se sada susta moc
samo stajati uspravno
Ustasmo, s uzdahom
rekoh nogama svojim
a uzdah moj
primih u usi s uzasom
Prostor mi ehom vraca bol
i tada shvatam kob
zatvoren, zarobljen negde
zasto je tako i gde je zatvor
sto sablasno nem je
kavez, moj usud i cemer
K'o u snu breme
ono kada ne mozes da trcis
ono kada ne mozes da bezis
i skamenjen jecis
U taj cas tresnu me svetlo snezno belo
padoh mu u narucje zlo nezno, slepo
kada podigoh kapke svuda, desno, levo
gore, dole oko mene je od stakla veo
Prostor ceo od ogledala satkan
niotkuda otvora, prozora ni vrata
na ivici snaga, maglovito shvatam
da u mene pilje bolne oci sa svih strana
Ogledala, svi zidovi, patos, plafon
o, gledam vas, kriva lica plove strahom
k'o da mi sudi bezbroj mojih pogleda
sve je ja, znam
svi se bojimo, strepimo gde je kraj nas
Mrak
Odjednom, huk rusi muk
zvuk grubi ubi mi sluh
da stupim kud bih, kad tlu preti potres
preki poce sud
Drhte zidovi, tavan i bezbroj mojih glava
sablasni roj grimasa, hrli meni krv mi ledi shvatam tada kakva je to zamka
prostor se skuplja
A kad zguzva se skroz do kraja
zdrobice me, to mi zele, sad znam
nada da ipak sanjam postade bleda i tanka
stizu mi, nema spasa
smrvice me, nemam kud i tacka
I bas u taj cas
sansa u patosu je rupa
svest posta budna shvatih
svetlo u sobi je stiglo otuda
Sudba mi nudi uzmak
vratih osmeh za uzvrat
al' me njena ruka gruba tresnu
vec sledeceg sekunda
jer rupa nema dna, nema dna
ne vidi se, nema ga
Ako skocim, ni pod razno
ne mogu preziveti taj pad
i sta sad ovog sveta
sav strah spoznah
U trenu kad jak osecaj
gadnog kraja dade mi znak
da skocim u taj kanal
prstanje stakla sada vise nema natrag
Kotrljam se kroz sluzav
ljigav tunel bez kraja
ta tama grize oko ispod kapka
gmize kozom, hitro stapa me
s mrtvilom mraka, gnjecavo crnilo vlada
Padam i padam i placem i padam
i najzad eto kraja svetlo nada
izleteh i premreh i tresnuh o belo
da li spas, il' opelo, samo led, dusom celom
I tad videh, shvatih
tesko verovah javi moje lice
sasvim bledo, poput oblaka
se nadvi nada mnom bedno malim
sto je iskasljan na taj zid wc-solje
zbunjen vapim, hocu gore da se vratim
I stidim se i gadim
jer sad mi je jasno sasvim
da bejah u svojoj glavi
da sam ispljuvan vani
Ispovracao sebe iz sebe
vec se u dnu solje davim
onaj nad soljom bivsi ja
drhti, stenje i zvali
Bol, kakav to gnev moj
cini da svest boj vodi
za presto nad sobom
I sve sto bio sam pre tog trena
nije vredno, al' sad je svejedno
ja nisam ja
Mrak, kakav to gnev moj
cini da svest boj vodi
za presto nad sobom
I sve sto bio sam pre tog trena
nije vredno, i s jedom gledam
svoje lice bedno tu iznad
Citav bazdi na vinjak, zvera u nista
a ipak nije sam u kupatilu
neko ili nesto je tamo
iza neka sena nije jedna
to su covek i zena
tapsu mu ramena
Tad napregnuh oka polusnena
i poznah ta lica tudja
grozna sto ga teraju da odmah
pusti vodu da skoncam, kao otpad
Ona je sociofobija, on je 21. vek
oni su dosli po njega
oni ga lazu da znaju lek, ne
Ne budi glup, oni zele samo ljusturu
samo olupinu, ljusku smusenu
bezlicnu, skrusenu srusen duh
uvek tudj sebi samom
Budes gluv, vencan s tamom
ne daj me, ne daj se
lazu te, molim te
slusaj me, ne
Ali vec je kasno
on je zacaran bajkom
da sve ce biti krasno
cim ga prime u to carstvo
Gde nema bola, gde savest nije patrola
gde si lisen mozga
gde si ponosni vlasnik bar-koda
on pusta vodu
Poslednjim pogledom oka
vidim kako ga pohotno ljube
ona je vec gola, orgijaju
skaradno slave, prodiru u njega
On je balav i prazan
i srecan i oslobodjen svega
Mrak