Tebi zeljove sto te zaboravise
poslednja seoska kola u malom gradu
u ime tvog pseceg bola
poklanjam ovu baladu
I tebi ser Joska Jesenjine
sto si divno pisao o psima
poklanjam ovu baladu
jer imao si bjesnog psa u grudima
Dan koji nema imena vise
zagubio se negdje u dnu nas
na njegovo nebo srebrno od kise
lajase tuzno seoski pas
Uz kola sklupcan cekao smjerno
da gospodar svoju ljetinu proda
cekalo pseto gladno i vjerno
iz sela dalekog, tri dana hoda
A onda slucajno neka dama
pudlicu provela zutih grudi
za njima dvijema bez zrna srama
lajase psi, a bogme i ljudi
Nestasni repic pudlice mile
titra mu nemir, raspa u glavi
ah, sve druge nisu bile
ni koliko njen povodac plavi
Stidljivo tapkao ulicom dugom
njusio stope kud je prosla ona
ostenjen negde u stali za plugom
u drhtaju voznih seoskih kola
Ulice duge strpljivo minu
i dan se polako pretoci iza brda
ona je zaspala na toplom kaminu
a on kraj kamena mokra i tvrda
Kola su njegova vec na domak sela
i tu uz sasu kraj zlatna potoka
cekala ga kucka ne bi li ga srela
sa bokorom sunca u dubini oka
cekala ga kucka da bi ga vidjela
jedna kucka bjela
Sinteri su juce tamo izvan grada
besprizornih devet pogubili pasa
tiho je svisnuo uz rub vinograda
bez bolnog jauka, bez glasa
Tisina cudna jutros vlada
ali meni se sve cini, eto
od nekud ce iz vinograda
zalajati ono seosko pseto